Korisne sitnice II

NORMALNE GLAVOBOLJE

Zaboravih da dodam da sam u 14. nedelji muku mučila sa višednevnom glavoboljom i to je ispalo normalno, rekoše: 'nivelisanje hormona'. Sme da se pije paracetamol i to je to. Preporučuju crnu kafu sa limunom (kod mene je palilo samo na kratko). Puno vode i spavanja.

NORMALNI SVRAB
Oh, da! Kakva borba sa svrabovima u početku! Na kraju se i to ispostavilo kao normalno i prolazno. Svako je organizam za sebe i svašta ga može snaći. Naime, mene je svrbeo levi kapak i to do te mere, da se ljuštio a isto se pojavilo i na jednoj bradavici. Internet mi je kriv za pretrpljeni strah jer su naravno odmah kao opravdanje ponudili neku vrstu raka!? Uz par dana Panolona ove pojave su otišle (da kucnem u drvo) u nepovrat.
Pre koju nedelju sam osetila nesnosni vaginalni svrab i još jednom prećutala, pomislila na najgore i uplovila u pretragu po netu. I više se u to ne upuštam. Bekneš o problemu i odgovor sam dođe. Još dve trudne prijateljice su kroz smeh odgovorile da im se dešava isto, ginekolog prepisao vaginalete, najavivši slične pojave bakterija u urinu kao moguće kroz čitavu trudnoću. A i to se posle 7 dana smirilo... Ništa strašno i nenormalno.

Korisne sitnice

Obećala sam sebi da ću zapisati sve što čujem a nisam imala gde da pročitam...

PROTIV HEMOROIDA
Pojma nisam imala da mogu da se jave hemoroidi u toku a i posle trudnoće. Poznanica mi je preventivno dala recept koji mi je postao svakodnevni doručak, ispočetka za 'ne daj Bože' a sada već jer mi se dopao. A i mužu mom.
Naime, pomešamo 100 grama lana, 100gr raži, 100 gr ovasa, 100 gr kukuruznih pahuljica i 100 gr suvog grožđa. Svako veče tri supene kašike ovog 'miksa' prelijemo sa malo jogurta, tek da se potope i ostavimo da prenoći. Ujutru u to narendamo 1 jabuku i 1 bananu i dobijemo sjajni lagani i zdravi doručak. Probavni sistem ostane zahvalan.

SO I ZAČINI
Nisam pojma imala da se ne sme jesti jako slano ili začinjeno. Jedno veče se od prezačinjenoh ručka naduvah kao balon, ali bukvalno! Zadržala se gomila vode u organizmu i svaki sat sam dobijala po kilu više. Zamalo pozvasmo hitnu. Tada naučih vrednu lekciju o soli u trudnoći. Pažljivo sa tim! Bolje da ručak bude neslan nego preslan.

Šta još nisam znala, hm...
BOL U KRSTIMA
Već u drugom mesecu mi se javio bol u donjem delu leđa, oko trtice, i pojma nisam imala da kosti tako rano već počinju da se šire i nameštaju...

GVOŽĐE
Topla preporuka za svaku trudnicu: što više družbe sa cveklom, spanaćem, brokolijem i feta sirom. Oni kriju gvožđe. A da bi ga organizam zadržao, propratiti unos gvožđa unošenjem C vitamina.
Rekoše mi i da suve kajsije imaju dosta gvožđa.
Jesti crvenu i zelenu hranu.

Dopisaću sve što mi padne na pamet... Sad sam već umorna.
I da, izbegavati negativne priče... I o porođaju a i uopšte. Kloniti se televizije. Čitati neku lepu literaturu, slušati lepu muziku i što više uživati u životu. Neka se mališanov sistem napaja dobrim vibracijama...
Laka noć.

Brojke

Otpočela je 22. nedelja.
Psihički se osećam sjajno, kao što pomenuh u prethodnom postu, ali fizički počinjem sebi da priznajem da sam se opustila, nekontrolisanom jedenju prepustila i da, ne mareći za tuđa mišljenja, moram da povedem računa o ishrani. Osećam se kao balon koji će da pukne. Kog neko naduvava. Kao da mi je koža preuska za telesnu masu koja se izgradila. Pazim ja i kožu, naravno. Šljajićev Strijet je svaki dan u opticaju.
Slatko je čudna boljka... Čovek se tako neprimetno navuče... Oh da, ovisna sam...
Imam i potrebu da izvedem neki bilans. Ne vodim računa o mesečnim promenama. U početku smo se i merili, kako kilažu tako i obim stomaka a onda smo to zapostavili. Molim lepo, akcija u kojoj smo učestvovali oboje.
Obim stomaka se brzo popeo sa (u četvrtom mesecu) 86cm na ( krajem petog) 100cm i kilaža sa početnih, recimo, 57-8 na 65. Poneli mi eurokremovi, nutele, euroblokovi i slično. Od sada prelazim na crnu čokoladu za kuvanje. Ne mogu baš skroz da je se odreknem.
Što se tiče finansijskog bilansa, trošak je tekao ovako:
prvi pregled je bio potpuno bačena svota od nekih 60 eura (oko 5000 din) , na sedmominutni pregled na kom sam dobila potvrdu - da, trudni ste i beba je živahna. Uz uradjen papa test.
Do 12. nedelje nismo uspeli da stignemo na red kod državnog lekara, pa smo otišli na prvi ekspert kod privatnog i izašao nas je 3.500 din plus još neke 2000 za izvesne hormonalne testove, valjda to beše tzv. 'dubble test'.
Posle toga, htedovši da izbegnemo redove u Domu zdravlja, iskoristismo njihovu novu uslugu i proverismo krvnu i mokraćnu sliku za tričavih 600 din. Staro pravilo - platiš pa se klatiš (i dodajem, muku sebi skratiš).
Potom, 20.nedelja, ponovni ekspert (posle 8 nedelja ignorisanja lekara). Nove 3.500 din.
I to je to. A ja gacam po šestom mesecu. Nije strašno ići kod privatnika. Samo se ne treba uplesti u vrzino kolo beskrajnih pregleda koji nisu nužni. Samoinicijativno smo preskočili 'tripple test' i šta god tu još između ide...
U finansijski proračun ne ubrajam kozmetičke preparate (gorepomenuti Šljajićev Strijet), niti vitaminske tablete koje svakodnevno pijem (Prenatal).
Eto... I onda kukaju da je trudnoća preskupa. Ko ima vremena i živaca, sve to može obaviti kod državnog lekara... Čini mi se da ovo nisu strašne cifre, za pređenih pola puta...
Čisto da znate. Moja predstava na samom početku je bila mnogo gora.

Izranjam

Kada već ne uspeh da se skoncetrišem na drugo stanje do sada, iznova pokušavam da se posvetim istom od sada (mislim kroz pisanje, naravno).
Naime, zagazismo u 21. nedelju. Na pola puta smo.
Kao što je u knjigama već zabeleženo, takozvano drugo tromesečje zaista vraća u život. Tek pre mesec dana shvatih da sam izronila iz neke vrlo čudno faze. Psihofizičke. Sad vidim da sam se tokom prva tri meseca zaista osećala kao zagnjurena u neku mutnu vodu umornih emocija obojenih strahom i brigom. Zbunjena promenama u telu (mada zahvalna mučnina koje su me zaobišle), skoro neprimetnim a prisutnim... Zapravo, najviše me je zbunila usporenost koja me je savladala i neka blaga emotivna osetljivost. Što sam mogla da plačeeeem, hehe.
Od četvrtog meseca na ovamo, stanje se vidno p(re)okrenulo. Majka priroda me je počastila dozom životne energije na koju sam inače bila naviknuta i samim tim, vratila mi veru da je sve u redu i da ovu priču MOGU da izguram. Izgubila se ona plačljiva kenjkavost i skrhanost u 21.00h. Probudila mi se želja da se krećem, šetam, radim, čitam, učim.
No, nova briga, od 16 nedelje pa do dvadesete, se isplela oko stomaka. Naglo se pojavio - ili sam ga preko noći osvestila: kao naduvani balon, velika izbočina na telu koju nikako da prihvatim kao normalnu ili preterano veliku pojavu. Ljudi, naravno, različito reaguju, u skladu sa svojim nivoom svesti, laskaju ti ili ti nehotice ubace crv sumnje da izgledaš sve gore. Koje žensko je dovoljno stabilno da se ne zabrine? I dalje pokušavam da se oduprem opterećivanju oko debljine. Zaboga, sve sam svesnija da je u toj lopti biće koje sada već i čuje i guta...
U 20.oj smo uradili drugi expert i potvrdili intuitivnu pretpostavku: da čekamo dečaka :)
Mogu da priznam da je ta informacija zvučala kao da sam ponovo saznala da sam trudna i da je bila propraćena ležernim napadom straha od odgovornosti, nesposobnosti, napadom sumnje i opet, brige, nesigurnosti, suza i sl. Mada je na to možda uticalo i danima razvučeno renoviranje stana, život u prašini i tutnjanju kroz isti. Lagana griža savesti da na sve lepe vesti reagujem plačem, ali, haj'te molim vas, tako to radimo mi 'hiper emotivci'.
Sada sam čila, orna, okrugla i nekako, ponosna. Mislim da će sve biti u redu, srećna sam zbog činjenice da pored sebe imam čoveka zbog kog se osećam zahvalnom majci prirodi. Rastem, da, ali pokušaću da se ne trujem strahovima jer, na kraju, svako je organizam za sebe...
Trudiću se da pišem češće a kraće :)

18. JANUAR

Ne uspevam baš redovno da pišem iako sam obećala sebi da ću da beležim sve što se dešava. Ne znam da li kod svih, ali kod većine verovatno, čim se to i u knjige zapisalo, glava ne radi kao inače i poprilično često praznija nego nekad. Nemam inspiraciju da pišem, još manje da čitam, omiljena aktivnost mi je spavanje, leškarenje ili igranje prepotopskih igrica (zamislite, otkrila sam da PANG još uvek postoji!?!).
Od poslednjeg posta je prošlo neko vreme i neke promene su se dogodile. Na primer, uspeli smo da pronađemo doktora. Kako je u domu zdravlja doktorica na koju smo se nameračili i dalje (od sredine decembra) na godišnjem odmoru, doktor kog ne želimo takođe, a preostalo biće ima previše duša na grbači i praktično ju je nemoguće zateći, ponovo se odlučismo za privatnog. Bismo primorani, zar ne? Ipak ulazimo u trinaestu nedelju. Na svu sreću, isprepleteni čvor od preporučenih lekara sa tri strane se raspleo i nabasasmo na sjajnu doktorku koja, kao i mnogi, radi i u državnoj službi. Ničeg lepšeg. Za sve što može da se obavi u državnoj, idemo preko nje.
Ekspertni ultrazvuk je bio pravi dovižljaj. Sedela je i sat vremena nam merila bebu i pričala o mogućim i nemogućim stvarima za očekivanje.
Da, slušali smo je sa osmehom na licu, ali meni i dalje polu nejasno da u stomaku nosim biće od desetak centimetara...U poslednje vreme pokušavam da definišem emocije i zaključak je - brigam brigu. O da! Koliko god se pravila da ne. Da sam sobro. Da me je mimoišlo sto gluposti koje se drugima dešavaju... Jako mi je frka! Valjda se to zove osvešćavanje.
Pri tom se vremem promenilo za 15 stepeni u danu i provela sam tri dana sa neviđenom glavoboljom. Ništa ne sme da se popije. Osim paracetamola. Mada mi doktorica reče da ga preskočim ako mogu. Nisam mogla na kraju.
Sreća je imati posao koji dopušta mnogo odmaranja i spavanja... A sada trčim na isti.
(to bi continued)

Početak

Iako sam na pragu desete nedelje i, iako sam propustila da zabeležim sve one uzbudljive trenutke u toku poslednja 2 i po meseca, konačno sedam da povedem računa o ovom drugačijem stanju koje toliko brzo prolazi da bi bilo šteta ne ispratiti šta sa sobom nosi...
Jedan od glavnih motiva je činjenica da se neka važna otkrića uvek dese spontano, ostanu nezapisana, izgledaju nebitna, iako male stvari život znače i ublaže neke glavobolje, odagnaju neke strahove.

Da krenem od početka... Kao što aktuelna reklama za mobilnu telefoniju prosto prikazuje, razmišljasti na temu 'Da li si spreman' ne vredi muke. Nikad nisi spreman. Ili sam ja u toj grupi ljudi koji, zaista, nikad nisu spremni osim ako ne krenu glavom kroz zid... Nisam bila spremna za more stvari koje sa sobom nose izvesnu odgovornost dok me to more nije zapljusnulo i pokazalo mi da znam da plivam.

Nikad nisi ni dovoljno odrastao. Svaka čast onima koji misle da jesu. Moje tridesete su na dva koraka od dvadesetih. Pitaj Boga kako je proletela čitava decenija, ko je ugasio svetlo i pustio vreme da protrči. Kad pre sam promenila toliko faza, mena, oblika i stanja... A do nedavno je izgledalo da se nikad neću odvići od noćnog života, primiriti, neko bi rekao uozbiljiti. Mada ja tvrdim da sam od početka ozbiljna. Samo što se često šalim. Kvalitet te šale je diskutabilan. A neko lepo reče: za dobru šalu potrebna ti je sva tvoja ozbiljnost. Ako smo se nekad kvalitetno našalili zajedno, onda znate koliko sam ipak ozbiljna osoba.

Naime, posle burne 28. godine, i dalje pune bančenja, mada već razvodnjenog i ublaženog, pune zaljubljivanja, mora interesantnih aktivnosti i, čak javnih nastupa, 29. je donela potpuni preobražaj, nova znanja, dublje upuštanje u tišinu i po prvi put želju da se uzburkano more smiri i da nekako odahnem, sa nekim. I gle, 29. leto donese božanstvenu ljubav, ubrzo i brak, a jesen trideseta ovo čudo zvano 'kuca ti srce srce u stomaku'. Radni naziv mu-joj je tačkica. Zbog trenutnog razmera. Mada brzo napreduje.

Mene je spoznaja o drugom stanju prvo uplašila. Naravno, iskočilo je prvo pitanje 'Kako ću?' Gde sam ja sa sobom? Da, imam posao, muža, sve je na mestu, ali... jesam li ja sa sobom na mestu? I dalje nekad plačem, nekad ne znam šta mi je, nekad ne znam kako ću izaći sa sobom na kraj, nekad ne znam gde sam, što sam, često se plašim, često sebi ne verujem.... Kako ću???

Onda se um počeo transformisati, prilagođavati, smirivati, ipak se toliko žena na ovom svetu od pamtiveka porađa, ipak mi se i mlađa sestra porodila, ipak imam normalnog čoveka pored sebe koji će biti tu.
Tu negde otvaramo sezonu zvanu 'Biti spreman'. Zapravo, počneš da se praviš da si spreman. Lepo rekoše: hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Praveći se da sam spremna, postajem spremna!

Prve tri nedelje su bile vesele jer nisam mogla da poverujem da je istina. Ok, kasni mi nedelju dana, dve, istina da mi nikad ne kasni, ali ko zna šta se desilo, začepilo... Ok, test kaže da, ali, ko zna... Ćuti, da sačekamo još malo... Ok, spava mi se čitav dan, ali.... Čekaj da nas prime u Domu zdravlja, ako i jeste istina, mora lekar nešto da kaže da bi mi imali šta da kažemo ostalima. A idemo u Dom zdravlja jer, bože moj, zašto platiti za istu informaciju 60 evra? Na kraju smo platili. Do državnog lekara ne možeš stići, to je neosvojiva planina, neprolazna šuma, nepremostivi zid... Prevagnula je stara dobra, platiš pa se klatiš, a za posle, videćemo - više sreće drugi put. Ovako te privatni ginekolog 'obavi' za sedam i po minuta, pita da li ćeš da sačuvaš trudnoću, saopšti da imaš vitalnu bebu ( oh, Bože, u meni kuca srce!?) i tako zbunjenu, sa hiljadom upitnika oko glave, samo što te ne šutne u tur kroz vrata, sa prepisanim receptom za folnu kiselinu i podsetnicom da dodješ za 4 nedelje i uplatiš novu sumu novca za rekordno brzo obavljen pregled.

Eto, sad sam zvanično trudna. Uh...