Izranjam

Kada već ne uspeh da se skoncetrišem na drugo stanje do sada, iznova pokušavam da se posvetim istom od sada (mislim kroz pisanje, naravno).
Naime, zagazismo u 21. nedelju. Na pola puta smo.
Kao što je u knjigama već zabeleženo, takozvano drugo tromesečje zaista vraća u život. Tek pre mesec dana shvatih da sam izronila iz neke vrlo čudno faze. Psihofizičke. Sad vidim da sam se tokom prva tri meseca zaista osećala kao zagnjurena u neku mutnu vodu umornih emocija obojenih strahom i brigom. Zbunjena promenama u telu (mada zahvalna mučnina koje su me zaobišle), skoro neprimetnim a prisutnim... Zapravo, najviše me je zbunila usporenost koja me je savladala i neka blaga emotivna osetljivost. Što sam mogla da plačeeeem, hehe.
Od četvrtog meseca na ovamo, stanje se vidno p(re)okrenulo. Majka priroda me je počastila dozom životne energije na koju sam inače bila naviknuta i samim tim, vratila mi veru da je sve u redu i da ovu priču MOGU da izguram. Izgubila se ona plačljiva kenjkavost i skrhanost u 21.00h. Probudila mi se želja da se krećem, šetam, radim, čitam, učim.
No, nova briga, od 16 nedelje pa do dvadesete, se isplela oko stomaka. Naglo se pojavio - ili sam ga preko noći osvestila: kao naduvani balon, velika izbočina na telu koju nikako da prihvatim kao normalnu ili preterano veliku pojavu. Ljudi, naravno, različito reaguju, u skladu sa svojim nivoom svesti, laskaju ti ili ti nehotice ubace crv sumnje da izgledaš sve gore. Koje žensko je dovoljno stabilno da se ne zabrine? I dalje pokušavam da se oduprem opterećivanju oko debljine. Zaboga, sve sam svesnija da je u toj lopti biće koje sada već i čuje i guta...
U 20.oj smo uradili drugi expert i potvrdili intuitivnu pretpostavku: da čekamo dečaka :)
Mogu da priznam da je ta informacija zvučala kao da sam ponovo saznala da sam trudna i da je bila propraćena ležernim napadom straha od odgovornosti, nesposobnosti, napadom sumnje i opet, brige, nesigurnosti, suza i sl. Mada je na to možda uticalo i danima razvučeno renoviranje stana, život u prašini i tutnjanju kroz isti. Lagana griža savesti da na sve lepe vesti reagujem plačem, ali, haj'te molim vas, tako to radimo mi 'hiper emotivci'.
Sada sam čila, orna, okrugla i nekako, ponosna. Mislim da će sve biti u redu, srećna sam zbog činjenice da pored sebe imam čoveka zbog kog se osećam zahvalnom majci prirodi. Rastem, da, ali pokušaću da se ne trujem strahovima jer, na kraju, svako je organizam za sebe...
Trudiću se da pišem češće a kraće :)