Iako sam na pragu desete nedelje i, iako sam propustila da zabeležim sve one uzbudljive trenutke u toku poslednja 2 i po meseca, konačno sedam da povedem računa o ovom drugačijem stanju koje toliko brzo prolazi da bi bilo šteta ne ispratiti šta sa sobom nosi...
Jedan od glavnih motiva je činjenica da se neka važna otkrića uvek dese spontano, ostanu nezapisana, izgledaju nebitna, iako male stvari život znače i ublaže neke glavobolje, odagnaju neke strahove.
Da krenem od početka... Kao što aktuelna reklama za mobilnu telefoniju prosto prikazuje, razmišljasti na temu 'Da li si spreman' ne vredi muke. Nikad nisi spreman. Ili sam ja u toj grupi ljudi koji, zaista, nikad nisu spremni osim ako ne krenu glavom kroz zid... Nisam bila spremna za more stvari koje sa sobom nose izvesnu odgovornost dok me to more nije zapljusnulo i pokazalo mi da znam da plivam.
Nikad nisi ni dovoljno odrastao. Svaka čast onima koji misle da jesu. Moje tridesete su na dva koraka od dvadesetih. Pitaj Boga kako je proletela čitava decenija, ko je ugasio svetlo i pustio vreme da protrči. Kad pre sam promenila toliko faza, mena, oblika i stanja... A do nedavno je izgledalo da se nikad neću odvići od noćnog života, primiriti, neko bi rekao uozbiljiti. Mada ja tvrdim da sam od početka ozbiljna. Samo što se često šalim. Kvalitet te šale je diskutabilan. A neko lepo reče: za dobru šalu potrebna ti je sva tvoja ozbiljnost. Ako smo se nekad kvalitetno našalili zajedno, onda znate koliko sam ipak ozbiljna osoba.
Naime, posle burne 28. godine, i dalje pune bančenja, mada već razvodnjenog i ublaženog, pune zaljubljivanja, mora interesantnih aktivnosti i, čak javnih nastupa, 29. je donela potpuni preobražaj, nova znanja, dublje upuštanje u tišinu i po prvi put želju da se uzburkano more smiri i da nekako odahnem, sa nekim. I gle, 29. leto donese božanstvenu ljubav, ubrzo i brak, a jesen trideseta ovo čudo zvano 'kuca ti srce srce u stomaku'. Radni naziv mu-joj je tačkica. Zbog trenutnog razmera. Mada brzo napreduje.
Mene je spoznaja o drugom stanju prvo uplašila. Naravno, iskočilo je prvo pitanje 'Kako ću?' Gde sam ja sa sobom? Da, imam posao, muža, sve je na mestu, ali... jesam li ja sa sobom na mestu? I dalje nekad plačem, nekad ne znam šta mi je, nekad ne znam kako ću izaći sa sobom na kraj, nekad ne znam gde sam, što sam, često se plašim, često sebi ne verujem.... Kako ću???
Onda se um počeo transformisati, prilagođavati, smirivati, ipak se toliko žena na ovom svetu od pamtiveka porađa, ipak mi se i mlađa sestra porodila, ipak imam normalnog čoveka pored sebe koji će biti tu.
Tu negde otvaramo sezonu zvanu 'Biti spreman'. Zapravo, počneš da se praviš da si spreman. Lepo rekoše: hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Praveći se da sam spremna, postajem spremna!
Prve tri nedelje su bile vesele jer nisam mogla da poverujem da je istina. Ok, kasni mi nedelju dana, dve, istina da mi nikad ne kasni, ali ko zna šta se desilo, začepilo... Ok, test kaže da, ali, ko zna... Ćuti, da sačekamo još malo... Ok, spava mi se čitav dan, ali.... Čekaj da nas prime u Domu zdravlja, ako i jeste istina, mora lekar nešto da kaže da bi mi imali šta da kažemo ostalima. A idemo u Dom zdravlja jer, bože moj, zašto platiti za istu informaciju 60 evra? Na kraju smo platili. Do državnog lekara ne možeš stići, to je neosvojiva planina, neprolazna šuma, nepremostivi zid... Prevagnula je stara dobra, platiš pa se klatiš, a za posle, videćemo - više sreće drugi put. Ovako te privatni ginekolog 'obavi' za sedam i po minuta, pita da li ćeš da sačuvaš trudnoću, saopšti da imaš vitalnu bebu ( oh, Bože, u meni kuca srce!?) i tako zbunjenu, sa hiljadom upitnika oko glave, samo što te ne šutne u tur kroz vrata, sa prepisanim receptom za folnu kiselinu i podsetnicom da dodješ za 4 nedelje i uplatiš novu sumu novca za rekordno brzo obavljen pregled.
Eto, sad sam zvanično trudna. Uh...
Нема коментара:
Постави коментар