18. JANUAR

Ne uspevam baš redovno da pišem iako sam obećala sebi da ću da beležim sve što se dešava. Ne znam da li kod svih, ali kod većine verovatno, čim se to i u knjige zapisalo, glava ne radi kao inače i poprilično često praznija nego nekad. Nemam inspiraciju da pišem, još manje da čitam, omiljena aktivnost mi je spavanje, leškarenje ili igranje prepotopskih igrica (zamislite, otkrila sam da PANG još uvek postoji!?!).
Od poslednjeg posta je prošlo neko vreme i neke promene su se dogodile. Na primer, uspeli smo da pronađemo doktora. Kako je u domu zdravlja doktorica na koju smo se nameračili i dalje (od sredine decembra) na godišnjem odmoru, doktor kog ne želimo takođe, a preostalo biće ima previše duša na grbači i praktično ju je nemoguće zateći, ponovo se odlučismo za privatnog. Bismo primorani, zar ne? Ipak ulazimo u trinaestu nedelju. Na svu sreću, isprepleteni čvor od preporučenih lekara sa tri strane se raspleo i nabasasmo na sjajnu doktorku koja, kao i mnogi, radi i u državnoj službi. Ničeg lepšeg. Za sve što može da se obavi u državnoj, idemo preko nje.
Ekspertni ultrazvuk je bio pravi dovižljaj. Sedela je i sat vremena nam merila bebu i pričala o mogućim i nemogućim stvarima za očekivanje.
Da, slušali smo je sa osmehom na licu, ali meni i dalje polu nejasno da u stomaku nosim biće od desetak centimetara...U poslednje vreme pokušavam da definišem emocije i zaključak je - brigam brigu. O da! Koliko god se pravila da ne. Da sam sobro. Da me je mimoišlo sto gluposti koje se drugima dešavaju... Jako mi je frka! Valjda se to zove osvešćavanje.
Pri tom se vremem promenilo za 15 stepeni u danu i provela sam tri dana sa neviđenom glavoboljom. Ništa ne sme da se popije. Osim paracetamola. Mada mi doktorica reče da ga preskočim ako mogu. Nisam mogla na kraju.
Sreća je imati posao koji dopušta mnogo odmaranja i spavanja... A sada trčim na isti.
(to bi continued)